Kapadokija, (grč. Καππαδοκία) je u antičkom svetu bila velika teritorija u Maloj Aziji, današnjoj Turskoj. U vreme Herodota, Kapadočani su zauzimali svu zemlju od Taura do Crnog mora. Kapadokija u geografskom smislu se na jugu graničila sa Taurom, na istoku sa Eufratom, na severu sa Crnim morem, a na zapadu sa velikim slanim jezerima u unutrašnjosti Male Azije. Najraniji pomen Kapadokije je iz 6. veka p. n. e. Ona se pominje u velikom trojezičnom natpisu dvojice persijskih careva, Darija Velikog i Kserksa I. Na persijskom jeziku, ime ove zemlje glasi Katpatuka, ali je jasno da se ne radi o persijskoj reči. Najverovatnije, Kapadokija znači „zemlja lepih konja“. U ranom hrišćanstvu, stara prestonica Kapadokije, Mazaka, pod novim imenom Kesarija (Ćesarija) bila je važno episkopsko središte. Trojica kapadokijskih očeva su neobično važna za ranu istoriju crkve. Ukupno, Kapadokija je bilo neobično važna zemlja za ranu istoriju hrišćanstva. Sve do 1071. Kapadokija je bila deo Vizantije. Više od tri hiljade crkava, svedoče o pravoslavnom i grčkom karakteru prošlosti Kapadokije. Poslednji pravoslavni hrišćani su napustili Kapadokiju tokom etničkog čišćenja, i genocida koje je Turska sprovela nad Grcima od 1922. do 1924. godine.

Fantast cenovnik